Ako bih dotakla.
Zamrsila bih nekoliko niti i napravila to.
To je nešto što je opipljivo, a nema ga.
Vazduh koji se ne može udahnuti.
Duboko diši. Pogledaj. Progledaj.
Verujem da su moje čarape umazane medom našle put.
Prsti mi trnu, izgrickani nokti trpe.
Mislila sam da je odlazak dobra putanja.
Putanja je 306km, 306km ničega. Vazduh mogu da progutam. Onda doletim, spustim se, mrak je.
Ne smem ovo.
Ali radim, to nastaje, leđa se deformišu. Probaj da ustaneš. Kažem-pogledaj me, pogledaj u pod.
Nisam.
Ali jesam.
Pokušavam, uspeva mi, to je.
Vazduh su oči. Oči su more. Utapanje je dodir. Dodir koji ne postoji, koji ne sme da pređe granicu prisustva. Nije sećanje. Nije.
Shvatam.
Toplo je. Mirna sam.
Više nema – imaš me. Nego te imam. Imam me. Imati. Imamo.
Prsti su užareni. Vuna je vrpca. Upletenost znači čvor, jedno središte za nastanak novog nemira. Mira.
Ako vuna može da prostruji kroz telo, neka bude kapilar.
Neka se izlije u bezbojno crvenu.
Na semaforu stežem tvoju ruku. Crveno je,
Nestajaješ.
O performansu:
306 sati stvaranja vunene niti
Skandinavski paviljon 2020